Манастир Студеница – мајка свих цркава, споменик културе и духовности

Немањићка задужбина надомак Ушћа Манастир Студеница, коју народ назива мајком свих цркава, јесте споменик културе и духовности који је од 1986. у регистру Унескове баштине човечанства. Манастир, који је део историје и културе човечанства туристима и верном народу с поносом проповеда монашко братство.

Призор од кога застаје дах. Студеница у пролећном руху поред истоимене реке, блиста архитектонском лепотом. Студеничко братство дочекује верујуће у загробном храму родоначелника династије Немањића, великог жупана Стефана Немање.

Задивљује надалеко чувена фреска Христовог распећа и друге сцене средњовековног фрескосликарства. О заштити тих културних вредности брину српски баштинари, а у прошлости су се старали врсни сликари-конзерватори.

„Сада се налазимо у малој припрети велике Богородичине цркве, у Студеници у којој је обнову извршио у 16. веку монах Лонгин. Ту се налази међу најзначајнијим фрескама приказ мајке Светога Саве, преподобне Анастасије, која се моли пред пресветом Богородицом. Фреска се налази изнад места њеног гроба, где су почивале њене мошти, а поред ње су аскетски оци који су обележили историју православног монаштва“, објашњава др Тихон Ракићевић, теолог и игуман Манастира Студенице.

„Ту су мошти Светог Симеона, ту су мошти Светог Симона, нашег првог краља, Стефана Првовенчаног, старијег брата Светог Саве. Мошти мајке Светог Саве. Суденица је имала непрекидни монашки живот у конитинуитету 800 година“, истиче монах Силуан, гостопримац Манастира Студенице.

Највећи српски средњовековни задужбинар, краљ Милутин, у студеничком комплексу подигао је малу цркву посвећену Богородичиним родитељима Ани и Јоакиму.

„Милутинова Краљева црква у Студеници, иако веома малих пропорција и споља се толико не примећује у нашем комплексу, али она је по значају живописа једна од најзначајнијих грађевина српског средњег века“, наглашава др Тихон Ракићевић.

На улазу у Богородичну цркву уклесан је натпис из 1208. „Заволех лепоту дома твога“, посвећен је Богородици и студеничком храму, а за љубитеље сакралне уметности права позивница да посете немањићку задужбину удно Радочеле.

Bio je srpski i jugoslovenski slikar, likovni kritičar, pisac, filmski režiser i akademik!

Na današnji dan, rodio se: Miodrag Mića Popović (Loznica, 12. jun 1923 — Beograd, 22. decembar 1996)

Miodrag Mića Popović  rodjen 12. juni 1923 god u Loznici akademik, bio je slikar, likovni kritičar, pisac i filmski režiser.U Beograd sa porodicom dolazi 1927. godine gde je završio osnovnu školu, a od 1933. do 1941. pohađa Treću mušku gimnaziju. Na Akademiju likovnih umetnosti u Beogradu upisao se 1946. u klasu profesora Ivana Tabakovića. Zajedno sa Batom Mihailovićem, Petrom Omčikusom, Miletom Andrejevićem, Ljubinkom Jovanović, Kosarom Boškan i Verom Božičković, napušta Akademiju i odlazi u Zadar, gde je 1947. formirana čuvena „Zadarska grupa“, prva umetnička komuna u posleratnoj Jugoslaviji. Po povratku u Beograd, zbog samovolje i nediscipline svi su bili izbačeni iz Akademije. Kasnije im je dozvoljeno da nastave studije slikarstva, sem Mići Popoviću, sa obrazloženjem da je „svršen slikar pa mu Akademije više nije potrebna“. Popović je nastavio da uči sam, uz pomoć profesora Ivana Tabakovića.Počeo je da slika 1938. godine družeći se sa slikarem Svetolikom Lukićem.Od 1940. godine izlagao je na brojnim kolektivnim izložbama u zemlji i inostranstvu. Prvu samostalnu izložbu održao u Beogradu 1950. godine.Za dopisnog člana SANU izabran je 1978, a za redovnog 1985.Preminuo je 22. decembra 1996 god u Beogradu.

POGLEDAJTE NEKE OD NJEGOVIH SLIKA

DANAS OBELEŽAVAMO SVETOG ISAKIJA DALMATSKOG Evo šta treba da uradite, ali sami!

Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Svetog Isakija Dalmatskog, koji je bio hrišćanski svetitelj, osnivač Dalmatskog manastira u Carigradu.

Za vreme vladavine cara Valensa bilo je veliko gonjenje Pravoslavlja od strane arijevaca, koje je i sam car pomagao. Kada je čuo za ovo gonjenje, Isakije, pustinjak sa Istoka, ostavio je pustinju i došao u Carigrad da hrabri pravoslavce i da izobličava jeretike.

U to vreme pošao je car Valens sa vojskom na sever protiv Gota, koji su se od Dunava spuštali ka Trakiji. Isakije je izašao pred cara i rekao mu: „Care, otvori crkve pravovernim, i Bog će blagosloviti put tvoj!“.

Sutradan je opet istrčao Isakije pred cara i opet mu ponovio opomenu. Treći dan istrčao je Isakije pred cara, uhvatio carevog konja za uzdu i molio cara, da da slobodu crkvi, i pretio je caru kaznom Božjom, ako se usprotivi molbi njegovoj. Razjaren car naredio je da starca bace u neku jamu.

Hrišćani veruju da su starca iz jame izvadila tri anđela.

Četvrti dan izašao je Isakije pred cara i prorekao mu groznu smrt, ako ne da slobodu pravoslavnim: „Govorim ti, care, odvešćeš vojsku na varvare, no nećeš odoleti varvarima, pobeći ćeš ispred njih, ali ćeš biti uhvaćen i živ sažežen“. I zaista su Varvari pobedili grčku vojsku, a car je pobegao sa svojim savetnikom, arijancem, i sakrio se u jednu košaru. Varvari su saznavši gde je car, opkolili košaru, i zapalili je. Tako je izgoreo car Valens sa svojim savetnikom. Potom se zacario car Teodosije Veliki, koji je čuo za Isakiju. Prizvao ga je car sebi i poklonio mu se.

Pošto je mir zavladao u Crkvi, i pošto su arijanci bili prognani, Isakije se hteo vratiti u svoju pustinju, ali je umoljen da ostane u Carigradu.

Neki velmoža Saturnin sagradio mu je manastir gde se starac do smrti podvizavao. U hrišćanskoj tradiciji pominje se da je činio mnoga čuda.

Pred smrt Isakije je odredio za igumana manastira Dalmata, svoga učenika, po kome se ta porodica kasnije i nazvala dalmatska. Isakije je preminuo oko 383. godine.

Na današnji dan rasuđivanje kaže: Reč Božja je hrana za dušu. Ko čita reč Božju, taj daje duši svojoj hranu, silu i svetlost. Ko god može, taj treba da čita reč Božju u Svetome pismu, a ko to ne može, taj treba da sluša onoga što čita.

Vrlo je korisno čitati slovo Božje u samoći, i pročitati svu Bibliju s razumevanjem.

Za jedno takvo upražnjenje, izvan drugih dobrih dela, Gospod daje čoveku milost Svoju i ispunjava ga darom razumevanja. Kada čovek snabde dušu svojim slovom Božjim, tada se ispunjava razumevanjem šta je dobro a šta zlo.