U Banjaluci dočekana čudotvorna ikona Bogorodice Brzopomoćnice

 

BANjALUKA - Čudotvorna ikona Presvete Bogorodice Brzopomoćnice iz Svete Gore danas je na Duhovski utorak, svečano dočekana u Hramu Svetog velikomučenika Georgija u banjalučkom naselju Paprikovac.

Vjernici su ispred Hrama Svetog velikomučenika Georgija prisustvovali svečanom dočeku čudotvorne ikone.

Svetu arhijerejskoj liturgiji služio je Njegovo preosveštenstvo vladika banjalučki Jefrem, uz sasluženje sveštenstva eparhije banjalučke, a u prisustvu mnogobrojnih vjernika.

Paroh paprikovački Slobodan Marin rekao je da će se do nedjelje, 11. juna, pred ikonom neprestano čitati akatist.

- Nakon toga će se jednom nedjeljno poslije večernjeg bogosluženja u ovom hramu čitati akatist Presvetoj Bogorodici - naveo je paroh Marin.

Pred ovom ikonom vjernici se mole kada je potrebna brza i dejstvena pomoć, u nedoumici kako postupiti, pri različitim oboljenjima, kao i pri rođenju djeteta.

Na Svetoj Gori, u manastiru Dohijar, nalazi se prototip ove ikone, koji je prema crkvenom predanju naslikan u 10. vijeku, za života osnivača te svetinje, prepodobnog Neofita. Najčuvenija je ikona Svete Gore, poslije čudotvorne ikone Vratarica iz manastira Iviron i ikone Dostojno Jest iz Vatopeda.

09.06.2023. - ДАНАС ЈЕ...

 СВЕТИ ПРЕПОДОБНИ И БОГОНОСНИ ЈОВАН РУСКИ

Преподобни и богоносни отац наш Јован, нови исповедник и бескрвни мученик Христов, беше родом из једног села у Малорусији од благочестивих православних родитеља. Они дете одгајише у науци Господњој, а дете беше бистро и стараше се да живи по вољи Божјој, Када Јован поодрасте би узет у војнике за време Петра Великог (1682-1725 г.) и приликом борби са Турцима он би заробљен од Татара. Са њим заједно би тада заробљен и свети преподобномученик Пахомије, који се слави 21. маја. Ухвативши блаженог јуношу Јована Татари га продадоше једном отоманском (турском) старешини, који га доведе у свој крај у Малој Азији, у место звано Прокопион близу Кесарије.

Овај турски старешина имао је и других заробљеника хришћана и неке од њих је успео био да преобрати у веру муслиманску. То исто он покуша и са преподобним Јованом, те му час обећаваше велике дарове и положај час му опет прећаше и бијаше га свуда по телу. Блажени исповедник Христов ни мало не подлегну тим искушењима и мукама, него се увек држаше чврсто Господа свога Који за све нас пострада. А своме господару говораше да ће га у свему другом слушати као слуга осим у томе да промени своју хришћанску веру. Пре ће и умрети ако треба, него што ће се Христа одрећи. Видећи његову чврстину у вери и разборитост у разговору Турчин се смилова и престаде га мучити, него му даде да живи у његовој штали и да му негује добре коње, којима се Турчин поносио. Када је пак Турчин изјахивао у село, Јован га је пратио као сеиз, и уопште у свему му верно служио.

Свој ропски живот код иноверца преподобни је смирено подносио, трпећи све невоље и оскудице скопчане са таквом врстом живљења и ропског рада. Он, међутим, душу своју храњаше молитвама и повременим тајним ноћним похађањима храма Светог великомученика Георгија, који се налажаше у близини. Једнога дана, његов газда, који се у међувремену беше веома обогатио, крете на поклоничко путовање у муслимански центар Меку. Јован остаде код куће и служаше госпођу његову. За време отсуства свога мужа Туркиња приреди богату гозбу на коју позва све своје суседе и познанике. За ручак беше спремила омиљено турско јело пилав и веома жаљаше што њен муж, који много воли то јело, није у могућности да га сад има и да га једе. Тада блажени Јован замоли од газдарице да му да један пун тањир пилава и он ће га послати своме господару. Турци се на то насмејаше, али на наваљивање Јованово њему би дат тањир пилава. Блажени се тада повуче у самоћу своје штале и помоливши се најусрдније Богу на тајанствени начин посла онај тањир пилава своме газди у Меку. Вративши се из Меке газда са запрепашћењем исприча како је тог и тог дана (тачно у онај дан у који је преподобни сатворивши молитву послао јело) на свом столу изненада нашао пун тањир пилава, а тањир је био из његове куће са његовом ознаком. Ово дивно чудо задиви све присутне, а господар Јованов реши се да Јована ослободи и премести га у једну чисту и уређену собу. Преподобни то са смирењем одби и остаде на свом ранијем месту у штали, продужујући тамо свој смирени и богоугодни живот само јединоме Богу познат.

Поживевши тако још неко време он се иако још млад разболе, и предосећајући свој блиски крај, поручи једном познатом свештенику да му донесе Свете Дарове Христове да се причести. Бојећи се опасности свештеник се досети па Свете Дарове стави у једну јабуку и тако их посла блаженом. Причестивши се тако светим Телом и Крвљу Христовом, свети исповедник и добровољни мученик предаде мирно свој дух Господу ради Кога је све тегобе подносио, 27. маја 1730. године. Чувши за смрт свога слуге турски великаш дозволи хришћанима да га узму и сахране у своје гробље, што и би тако.

Три и по године после упокојења јави се свети Јован једном старом свештенику у селу и потстицаше га да изврши пренос његових чесних моштију. Када старац томе не поверова поче се јављати небески стуб светлости на гробу светитељевом, а када најзад откопаше његов гроб сви угледаше да је Господ заиста прославио нетрулежношћу и благоуханим мирисањем целокупно тело његово. Зато га пренеше у храм Св. великомученика Георгија у Прокопиону, где се одмах почеше скупљати многи хришћани и добијати од светога различита исцељења. Године 1832. Турска јаничарска војска покушала је да спали тело светога исповедника, али се светитељ на њихове очи дигао као жив и све их растерао. Многа друга спасоносна чуда догодише се над моштима светога Јована у старом Прокопиону у М. Азији. После малоазијске пропасти Грка (1922-3 г.), бежећи из Турске у Грчку, хришћани пренесоше његово свето тело на острво Евију, у место названо Неон Прокопион, где и данас почива светитељ у свом велелепном храму, творећи многа и дивна чуда, о чему се опширно говори и пише у данашњој Грчкој.

NA DANAŠNJI DAN - Mihailo Petrović Alas

 MIHAILO PETROVIĆ ALAS

Beograd (6. maj 1868. - 8. jun 1943)

Rođen je 6. maja (24. aprila po julijanskom kalendaru) 1868. godine u Beogradu, na Savskoj padini, nedaleko od Konaka kneginje Ljubice, kao prvo dete oca Nikodima, profesora Bogoslovije, i majke Milice (rođene Lazarević).

Završio je Prvu beogradsku gimnaziju u periodu 1878-85, u generaciji sa Miloradom Mitrovićem, Jovanom Cvijićem, Pavlom Popovićem i drugim velikanima, o čemu je napisan roman i snimljen TV-film „Šešir profesora Koste Vujića“, a zatim upisao Prirodno-matematički odsek Filozofskog fakulteta u Beogradu. Studije u Beogradu završio je 1889. godine. Posle toga, u septembru 1889. otišao je u Pariz radi daljeg školovanja i spremanja prijemnog ispita za upis na École Normale Supérieure (Visoka normalna škola, Naučni odsek). Na Sorboni je diplomirao matematičke nauke 1891. godine, a fizičke nauke 1893. godine. Kao najbolji student svoje generacije prisustvovao je prijemu kod predsednika Francuske republike 1893, a isto tako i 1894. godine. Radio je na pripremi doktorata i 21. juna 1894. godine odbranio je doktorsku disertaciju na Sorboni, pred komisijom profesora Šarl Ermit, Emil Pikar i Pol Penleve i stekao stepen Docteur és sciences mathematiques (doktor matematičkih nauka). Njegov doktorat je bio iz oblasti diferencijalnih jednačina.

Godine 1894. godine postao je profesor za matematičku grupu predmeta na Velikoj školi u Beogradu, nasledivši na tom mestu Dimitrija Nešića, prilikom izbora imao je samo jedan glas više od protivkandidata Petra Vukićevića. Kralj Aleksandar I Obrenović ga je svojim ukazom od 22. oktobra 1894. postavio za profesora matematike na Velikoj školi. Alas je u to vreme bio jedan od najvećih stručnjaka u svetu za diferencijalne jednačine. Predavao je mnogim generacijama studenata, sve do odlaska u penziju 1938. godine. Godine 1897. postao je dopisni član Srpske kraljevske akademije i dopisni član Jugoslovenske akademije znanosti i umetnosti u Zagrebu. Redovni član Srpske kraljevske akademije postao je 1899. godine, kada je imao 31. godinu.

Konstruisao je hidrointegrator i sa njime osvojio zlatnu medalju na Svetskoj izložbi u Parizu 1900. godine.

Kada je 1905. godine Velika škola prerasla u Beogradski univerzitet među prvih osam redovnih profesora koji su dalje birali ceo nastavni kadar bio je i Mika Alas. Predavao je na Filozofskom fakultetu gde je 1908/09 bio dekan.

Objavio je veliki broj pronalazaka, naučnih radova, udžbenika i putopisa sa svojih pomorskih putovanja. Dobio je veliki broj nagrada i priznanja i bio je član nekoliko inostranih akademija nauka (Prag, Bukurešt, Varšava, Krakov) i naučnih društava. 1927. posle smrti Jovana Cvijića, akademici su ga predložili za predsednika Akademije, ali vlasti nisu prihvatile ovaj predlog. Razlog je verovatno bio taj što je Mihailo Petrović Alas bio blizak prijatelj princa Đorđa Karađorđevića, kraljevog brata, koji je 1925. uhapšen i nalazio se u kućnom pritvoru. Godine 1931. akademici su ga jednoglasno predložili za predsednika Akademije, ali vlasti ponovo nisu prihvatile predlog.

Godine 1939. postao je počasni doktor Beogradskog univerziteta. Iste godine nagrađen je ordenom Svetog Save prvog reda.

Po svom naučnom radu i rezultatima Mihailo Petrović Alas spada u najveće srpske matematičare, jedini matematičar među 100 najznamenitijih Srba. Njegova zasluga je posebno velika što je bio osnivač beogradske matematičke škole, iz koje proistekao veliki broj njegovih učenika koji su nastavili njegovo delo. Sve doktorske disertacije iz matematike odbranjene na Beogradskom univerzitetu od 1912. do Drugog svetskog rata, bile su pod njegovim mentorstvom.

Bio je učesnik Balkanskih ratova i Prvog svetskog rata kao oficir, i posle rata je bio rezervni oficir.

Bavio se kriptografijom, njegovi šifarski sistemi su dugo godina korišćeni u vojsci, sve do Drugog svetskog rata. Godine 1941. on je ponovo pozvan u rat kao rezervni oficir, Nemci su ga zarobili ali su ga posle nekog vremena pustili zbog bolesti.

Profesor Mihailo Petrović je umro 8. juna 1943. u svom domu na Kosančićevom vencu u Beogradu.

Danas slavimo svete apostole Karpa i Alfeja: Ovo su narodna verovanja i običaji

Srpska pravoslavna crkva i njeni vernici danas slave svete apostole Karpa i Alfeja.

Sveti apostol Karp je bio jedan od Sedamdesetorice.

Sledbenik i pratilac apostola Pavla, od koga bi postavljen za episkopa Verije Tračke. No propovjedao je Jevanđelje i na Kritu gde je primio u svoj dom sveti Dionisija Areopagita.

O njemu svedoči sveti Dionisije, da je bio čovek neobično čistog uma, krotosti i nezlobivosti; da mu se u viziji javio sam Gospod Isus s angelima Svojim, i da nikad nije počinjao svetu liturgiju dok prethodno nije imao nebesko viđenje. Pretrpevši mnoge napasti za ime Hristovo, on je najzad postradao od nevernih Jevreja, i ubijen bio, preselivši se dušom u Carstvo Božje, da se večno naslađuje gledanjem Gospoda u slavi.

Sveti apost Alfej je bio otac dvojice apostola iz Dvanaestorice i to: Jakova Alfejeva i Mateja Jevanđelista. Skončao je svoj zemaljski život mirno.

Narodna verovanja i običaji

Na današnji dan, prema narodnim običajima, žene ne treba da se bave ručnim radom, a muškarci da idu u lov. Takođe se i posti na vodi.